U Sarajevu nijedna ulica više ne nosi ime Mladobosanaca; Sarajevo podiže spomenik Ferdinandu

Posted on March 4, 2014 by

0



U SARAJEVU danas malo šta podseća na atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, 28. juna 1914. Više nema nijedne ulice koja nosi ime vidovdanskih junaka – ni Ulice Mlade Bosne, ni Principove, a nekadašnja Rudolfova, u kojoj je ubijen Ferdinand, sada je Ulica zelenih beretki. Most s Gavrilovim imenom još tokom devedesetih prekršten je u Most Franca Ferdinanda, a danas je Latinska ćuprija.

Ulica Danila Nikolića (glavnog organizatora atentata), na Baščaršiji, u čijoj je kući pred atentat odseo Princip, a u komšiluku je bio podstanar Ivo Andrić, danas se zove Oprkanj. Baš kao pre Prvog svetskog rata i za vreme NDH.

Ni Ulica Muhameda Mehmedbašića, jednog od najznačajnijih mladobosanaca, koji je sa Apisom osuđen u Solunskom procesu jer je navodno pokušao da ubije kralja Aleksandra, više ne nosi njegovo ime. Nalazi se na Ilidži, a na desetak minuta odatle još živi Muhamedov 80-godišnji sin Vlado. Čuveni lekar koji je za vreme bosanskog rata omogućio da na svet dođe 3.500 srpskih beba.

– Moj otac je preživeo Sarajevski atentat jer je pobegao u Crnu Goru, ali nije preživeo ustaše, 1943. Danima su ga tukli i tako klonulog izbacili na ulicu. Prijatelj ga je doneo kući. Imao sam devet godina. Majka i sestra su bile u bolnici, na Koševu, a stariji brat Zoran u zatvoru kao skojevac – seća se dr Vlado.

Govori polako, s mukom, teško bolestan, ali živih očiju. Tih poslednjih pet-šest dana sin je brinuo o ocu. Preko dana je ložio vatru u jednoj školi gde su bili smešteni Nemci. Zauzvrat je dobijao hranu. Donosio je i kući, ali otac nije mogao da jede. Ležao je, sav modar, otečen, ruiniran od batinanja. Umro je detetu na rukama.

KOVČEG S LEPEZOM – Smrt Ferdinandove supruge Sofije bila je kolateralna šteta, a ne namera atentatora – smatra Pržulj. – Bečki dvor je nikad nije prihvatio, pa je na sahrani njen kovčeg bio manji od Ferdinandovog i na nižem postolju. Dok je prestolonaslednikov bio prekriven ordenjem, na njenom je bila samo crna lepeza, znak da je bila dvorska dama.

– Nikada nama, deci, ništa nije ispričao o Sarajevskom atentatu. Znam samo da je 1909. s mostarskom gimnazijom otišao u Beograd i tamo upoznao Vladu Gaćinovića (ideologa Mlade Bosne). Po njemu i nosim ime. Bio je veliki pobornik jugoslovenske ideje, čiji je oslonac bila Srbija, i nas je vaspitavao u tom duhu.

Mehmedbašić je pre Sarajevskog atentata sačekao cara Franju Josifa prilikom posete Sarajevu, u Begovoj džamiji, sa nožem premazanim otrovom, spreman da ga ubije, ali nije uspeo. Posle ubistva Ferdinanda i Sofije, kralj Nikola ga je neko vreme držao u zatvoru, u Nikšiću. U Solunskom procesu je osuđen na smrt. Kralj mu je kaznu preinačio na 15 godina robije, da bi ga već 1925. oslobodio. Pošto u rodnom Stocu, gde mu je otac bio hodža, nije mogao da nađe posao, uz pomoć prijatelja dolazi 1937. u Sarajevo. Posle očeve smrti svu zemlju podelio je srpskim kmetovima.

– Nije voleo kralja Aleksandra jer je ubio Apisa i njega osudio, ali nije na njega pucao. Zauvek mi je u sećanju ostala njegova silueta kako se, u prsluku i odelu, vraća s posla, dok se ja sa decom igram ispred kuće. I kako me miluje po kosi. Pamtiću i kako isprebijan umire kraj mene. Kad je preminuo, nisu dali da ga pokopamo na muslimanskom groblju, pa smo ga sahranili noću, a 1953. dobija od države spomenik – kaže njegov sin.

Spomenik vidovdanskim herojima i dalje stoji na Koševskom groblju, ali ga je teško uočiti, bezmalo zavučenog ispod mosta. Napravljen je po ideji Aleksandra Deroka, od starohrišćanskih spomenika sa groblja koje se nalazilo na mestu Skupštine BiH. Pored ovog spomenika, Princip će dobiti još jedan – u Istočnom, srpskom, Sarajevu.

Istovremeno, u srcu Sarajeva planirano je da austrougarski prestolonaslednik ponovo dobije svoj spomenik na platou pored Latinske ćuprije. Na Keju, na levoj obali Miljacke, preko puta Muzeja Sarajeva i mesta gde je Princip povukao oroz, već je stajala Ferdinandova figura u prirodnoj veličini, koju je srušila srpska vojska. Tad je kej i dobio ime po vojvodi Stepi. Danas se zove Obala Kulina bana.

Nekada Principov most, danas prekršten u Latinsku ćupriju

Dok pokazuje stub pored kog je stajao Nedeljko Čabrinović i odatle bacio bombu kojom je trebalo da likvidira Ferdinanda, Željko Pržulj, autor romana o atentatu i Velikom ratu, objašnjava da ne postoji nijedan trag koji bi ukazivao na to da je Mlada Bosna formalno postojala kao organizacija:

– Atentatori se međusobno nisu znali, povezivao ih je samo Danilo Ilić. Mehmedbašić i Princip se nikad nisu sreli, a Gavrilo i Cvetko Popović upoznali su se na suđenju. Nema dokaza da je organizacija imala strukturu, predsednika ili hijerarhiju. Ime Mlade Bosne prvi put se čuje na suđenju, kada Todor Ilić daje čuvenu izjavu o opravdanosti atentata, i kaže da će mlada Bosna i dalje živeti. Ubeđen sam da je mislio na mladost Bosne koja je protiv Austrougarske, a ne na konkretnu organizaciju.

U Bosni je tad postojao pokret omladine izrazito jugoslovenski nastrojen, sastavljen od predstavnika sva tri naroda, koji je bio protiv Beča. Nasuprot njemu, postojao je i drugi – pobornika bečkog dvora. Mladi koji su simpatisali prvi verovali su da su atentati legitiman način borbe za nacionalnu slobodu, što je tada bilo popularno širom Evrope.- Austrijskim vlastima je odgovarala ideja o organizaciji Mlada Bosna da se obračuna sa južnoslovenskim pokretom. Posle atentata su ruinirane srpske radnje, Srbi su hapšeni i vešani. Jugoslovenskim kraljevskim vlastima je kasnije odgovaralo da pokažu da je borba protiv Beča bila organizovana, a ideju su podržali i komunisti jer je većina ljudi vezanih za jugoslovenski pokret i Apisa završila u KP – zaključuje Pržulj.
KAPELA ZA VREME RATA SLUŽILA KAO KLOZET

NA Koševsko groblje su iz evropskih tamnica prebačeni Gavrilo Princip (skončao u Terezinu), Danilo Ilić (obešen u Sarajevu), Mijalko Miško Jovanović (obešen), Jakov Milović (preveo atentatore preko Drine, skončao u austrijskom zatvoru), Bogdan Žerajić (ubio se u neuspelom atentatu na upravitelja Bosne), Trifko Grabež (umro u Terezinu), Neđo i Mitar Kerović (otac i sin koji su doveli atentatore od Drine do Tuzle, umrli u Austriji), Nedeljko Čabrinović (ubijen u Terezinu), Veljko Čubrilović (obešen u Sarajevu) i Marko Perin (umro tokom istrage posle atentata). Jedini koji nije tu prebačen, Lazar Đukić, umro je u bečkoj ludnici posle stravične torture u Terezinu, i ne zna mu se grob. On je osuđen iako je u vreme ubistva bio u Tesliću, a ne u Sarajevu. Vidovdanska kapela tokom bosanskog rata pretvorena je u poljski ve-ce, a o njoj i grobljudanas brine Pokopno društvo Rimokatoličke crkve.

Vojislava Crnjanski Spasojević za Večernje Novosti

Posted in: Uncategorized