Jugoslovenstvo razorilo nacionalni ponos Srba

Posted on December 4, 2013 by

1



PATRIOTIZAM nikada nije bio retrogradan niti antievropski. Ako je Danac evropejac i patriota, zašto se to pravo osporava Srbima? Srbin može biti isto tako dobar patriota i ako je rusofil! Ne postoje dva koncepta, postoji samo jedan – svaki građanin jedne zemlje obavezan je da neguje rodoljublje i patriotizam prema svom narodu i državi, bio po ubeđenju evropejac ili rusofil.

jugosloveni

Ovako na rodoljublje gleda istoričar Radoš Ljušić, koji objašnjava da je prodor zapadnih ideja u Srbiju počeo još od Karađorđevog vremena. Pojačavao se posle Revolucije 1848, a naglo prodire tokom druge polovine 19. veka. I dok se u Srbiji vršila emancipacija od islamske kulture i turskog nasleđa, tu prazninu ispunjavale su prozapadne ideje u svim društvenim oblastima i u svakodnevnom načinu življenja.

– Srbija je u to vreme, osobito s početka 20. veka, bila veoma otvorena prema Zapadu, čak ispred svih balkanskih država, primajući sve što joj se nudilo. To je rađeno često i nekontrolisano, kako bi se ispunila praznina koju je ostavljalo proterano tursko nasleđe. Tursko nasleđe povlačilo se pred evropejstvom.

Rodoljubi i patriote bili su predstavnici i tradicionalne i moderne opcije, svako na svoj način. Ljušić podseća da niko ne može osporiti patriotizam Skerlića ili Cvijića, a njihove ideje su u svemu bile evropske i prozapadne:

– Evropejstvo i patriotizam nisu suprotstavljeni. Ako hoćete, možete u isto vreme biti opredeljeni i za jedno i za drugo. Možda je ispravnije pitanje zašto pojedinci evropejstvo pretpostavljaju patriotizmu. Moj odgovor bi bio – iz ličnih i materijalnih razloga.

Istoričarka Dubravka Stojanović veruje da su u tom periodu nastali i prvi sukobi nacionalista i evropejaca.

– Prvi simboli podele su Karađorđe i Miloš Obrenović. Od njihovog sukoba ta dilema cepa Srbiju i dovodi do velikih prevrata i političkih nesigurnosti. Sukobi su dalje otvarali prostor za mešanje velikih sila u unutrašnja pitanja, čime se stvarala spirala zavisnosti, a Srbija je ostajala neodlučna, bez pravca kretanja. Bio je to jedan od važnih faktora koji su dovodili do zastoja u razvoju, jer su dramatične promene u orijentaciji često značile i poništavanje rezultata prethodnih vlasti, pa sve iz početka.

Ljušić, pak, veruje da je prvi veliki udar srpstvo doživelo u sukobu sa jugoslovenstvom, sredinom 19. veka. Konačno je poraženo u vreme Prvog svetskog rata, dobrovoljnim opredeljenjem srpske intelektualne elite i dinastije Karađorđevića. Stvorena je jugoslovenska država u kojoj su svi Srbi formalno ujedinjeni, ali ne i suštinski:

– Povodom stogodišnjice Velikog rata srpski intelektualci bi morali da pretresu pitanje da li je srpska država doživela veći poraz 1915. ili 1918? Pirova pobeda iz 1918, kako danas znatan broj istoričara predstavlja ujedinjenje, onemogućila je konačno oblikovanje srpske nacije i srpske države. Srbi nikada nisu dovršili izgradnju svoje države i nisu, kako bi Englezi kazali, iskovali naciju. Zbog toga je srpski identitet lako nestajao u monarhističkoj Jugoslaviji, da bi doživeo konačan poraz u socijalističkoj.

I sociolog kulture Zoran Avramović slaže se da su komunizam i jugoslovenstvo kod Srba doprineli slabljenju rodoljublja, a ta „inercija svesti“ i dalje traje:

– Srbi su najviše dali za Jugoslaviju, najviše propatili, i bilans jugoslovenske države pokazuje da su iz nje izašli kao najveći gubitnici. Odrekli su se svoje države da bi ušli u zajedničku, ali su bili na putu da izgube identitet. Prelaskom na ideologiju jugoslovenstva došlo je do teško objašnjive promene shvatanja nacionalnog identiteta. Da je Titova država potrajala još samo dve decenije svi Srbi bi se izjašnjavali kao Jugosloveni!

Radoš Ljušić, Zoran Avramović, Dubravka Stojanović

Jugoslovensku ideju između dva rata gajili su i mnogi ugledni Srbi: Andrić, Crnjanski, Cvijić, Skerlić, Dučić, Slobodan Jovanović, pa čak i vladika Nikolaj Velimirović…

– Najveći deo srpske inteligencije je to podržavao. Taj zaokret srpske inteligencije objasnio bih nedovoljnim političkim znanjem i osećajnim, a ne pragmatskim mišljenjem, što je i danas problem – kaže Avramović.

Zato se danas nacionalno često tretira kao retrogradno i antievropsko.

– Ako nacionalno razumete kao rat za teritorije, onda sigurno jeste antievropsko, jer Evropa počiva na potpuno drugačijim vrednostima i idejama. Pre svega, sama je nastala radi pomirenja vekovnih neprijatelja – Francuske i Nemačke, i neprihvatljivo je u tom kontekstu nastavljati sa lokalnim konfliktima. Što se nas tiče, treba uvek imati u vidu da je mnogim pripadnicima različitih elita u interesu da Srbija ne krene nikuda, jer u tom stanju imaju korist. Mnogi su primeri iz istorije koji pokazuju da je napredak Srbije bio svesno kočen u strahu od gubitka raznih vrsta monopola, a pri tom je društvu lakše da se mnogo ne napreže i veruje da se može ostati na istom stepenu truljenja – objašnjava Dubravka Stojanović.

Ona se slaže da i ideje nacionalnog i evropejstva mogu biti zloupotrebljene, s tim što je, kako kaže, nacionalno zloupotrebljavano daleko češće:

– Ovo evropsko i nije mnogo popularno ili nije doskora bilo, pa se ne može mnogo ni zloupotrebiti. Ali, nacionalno je uvek tu kad treba izdejstvovati nešto potpuno drugo. Tačnije, baš kad treba zaustaviti svako pomeranje, nacionalno dolazi kao idealna kočnica. I onda se kaže – nema tranzicije dok ne rešimo ta pitanja svih pitanja. A ona su nerešiva. I tako se opet stoji u mestu.

TRAGIČNE PODELE

POSLE ujedinjenja 1918, najtragičniji događaji u istoriji Srba su podela Republike Srbije na tri dela – dve pokrajine i središnji deo, i odvajanje Crne Gore. Posle ova tri velika poraza, srpski identitet je skoro nemoguće vaskrsnuti, čak ni na stadijum uoči Prvog svetskog rata. Srpski identitet nije se izgubio, već je poražen dezintegracijom srpske nacije – smatra Ljušić.

 

Autor:   Vojislava Crnjanski za Večernje Novosti

Posted in: Uncategorized