Хуманост без граница

Posted on August 18, 2013 by

0



Историја јесте учитељица живота, међутим постоји још једна изрека која каже да у свету политике и државништва не постоје вечна пријатељства ни непријатељства, те да су само интереси вечни.  Иако нам је као народу много патњи, проливене крви  и неправде дошло из Велике Британије, у другој деценији прошлог века једна група Британки одлучила је да, у можда најтеже време за нашу државу, стави све своје снаге и имовину на службу српском народу. Дошле су, отварале болнице, извлачиле рањене са првих борбених линија, лечиле дифтерију, тифус, туберкулозу, ушивале кожу и намештале  поломљене кости.
Много њих је, лечећи српске рањенике и оболеле од тифуса и других неизлечивих болести, овде и преминуло. Тиме су,  давши живот за Србију, заслужиле да их се макар сетимо.

feljton-Bolnicarke_620x0

Шкотске болничарке са оболелом децом лета 1915.  у Врњачкој Бањи 

Велика Британија је била једна од првих савезничких земаља која је упутила добротворне медицинске мисије у Србију. Несвакидашња самарићанска делатност њених чланова везана је, пре свега, за рад жена лекара и хирурга, као и осталох медицинског особља,  које су дале немерљиви допринос како би се ублажиле патње у ратним болницама и прихватилиштима за оболеле од заразних болести, пре свега од пегавог тифуса, као највеће пошасти која је задесила Србију у пролеће 1915. године. Британске медицинске мисије издвајале су се нарочито по томе што је у њима био највећи број жена – лекара, медицинских сестара, болничарки и административног особља. Најистакнутије међу њима биле су: јединице Болница жена Шкотске (SWH), јединице које је у Србију опремио и упутио Српски  потпорни фонд (СПФ), али и оне у којима нису доминирале жене, каошто су: британска војна медицинска мисија на челу са пуковником др Вилијамом Хантером, Болница Бери, или Мисија Бери у Врњачкој Бањи, болнице британског Црвеног крста (капетана др Бенета) у Врњачкој Бањи и у Скопљу (др Хауард Грин Бери, Канађанин, шеф хируршког одељења) и велика Британска војна болница за инфективне болести у Београду, под командом вицеадмирала Троубриџа, која је углавном служила за лечење савезничких војних лица. У свим овим мисијама (болницама) радило је преко 1000 жена добровољаца – лекара, медицинских сестара, неговатељица и болничарки.

NUWSS HOSPITAL/1915

Особље Болнице Жена Шкотеске у Србији 

Др Елси Инглис;  др Елионор Солто;  др Елизабет Рос

На Западу, пре свега у Великој Британији, врло брзо након почетка рата кренула је снажна просрпска кампања. Међу првима која је Британцима скренула пажњу да је Србији неопходна хуманитарна помоћ, била је жена – единбуршки хирург, др Елси Инглис. Она је важила за познату активисткињу сифражетског покрета и налазила се на челу Федерације жена Шкотске која је организовала специјалне болнице за ратну службу – Болнице жена Шкотске. Формирано је 14 оваквих болница: у Француској, Белгији, на Малти, на Корзици, у Србији, на Солунском фронту, у Румунији и Русији, састављених искључиво од жена – лекарки, медицинских сестара, болничарки, возача амбулантних кола… Формација је бројала око 1000 жена, а по националности, оне су биле: Шкотланђанке, Иркиње, Велшанке, Енглескиње, Канађанке, Американке, Аустралијанке, Новозеланђанке… Од 14 болница, 10 је било намењено српском народу: 4 су радиле у Србији, 3 на солунском фронту, 1 на Руском фронту и Добруџи, по једна болница на Корзици и Француској.

Inglis

Др Елси Инглис

Октобра 1914. године др Инглис се обратила писмом уреднику листа Times, у коме је објаснила своје планове са овим болницама: „Ваше је становиште да су Србима потребна ћебад и одећа, али ми смо сазнали преко пријатеља да они немају ни завоје ни други санитетски материјал, због чега се рањеници могу превијати само једном у три-четири дана. Национални савез друштава за права жена је започео свој програм за опремање и слање болничких јединица у оне зараћене земље којима су највише потребне. Ове болнице које ће се звати Шкотске женске болнице за инострану службу (јер је програм започео у Шкотској) помагали су људи и жене свих вера и партија. Болница коју смо спремили за Србију кренуће, надамо се, у току следећих неколико дана. Хоће ли сви они који саосећају са нама и желе да одуже део нашег дуга који савезници дугују храбрости и истрајности Срба, послати своју помоћ што је брже могуће за опремање болница и сакупљање особља за одлазак у Србију? Од тада, докторка Инглис почиње да живи само за Србе и свој живот посвећује јединој идеји – „како да ублажи српску трагедију!“

Elizabet Ros

Шкотске болничарке са српском војском

Прва јединица SWH под управом др Елионор Солто испловила је из Саутемптона и стигла у Крагујевац на Божић (7. јануара) 1915. године. Из Британије је понела болничку опрему за 100 болесника; одмах по доласку, примила је 250, а до пролећа 1915. имала је да збрине 650 рањеника и болесних. Упркос примитивним условима и страхотама које су затекле у Србији, др Солто и њене сараднице лечиле су Србе и аустријске заробљенике с подједнаком пажњом. Ионако лоше здравствене прилике, због сталног прилива великог броја рањеника, нагло су се погоршале епидемијом пегавог тифуса која се ширила Србијом као пожар. Ову драму српског народа и његове војске описује и амерички новинар Џон Рид: „Мноштво рањених и болесних било је на улицама које су биле испуњене колима са воловском запрегом, на којима су лежали рањеници са преломима, тешким ранама главе и трбуха, изложени леденој киши и мразу. Унутар болничких зидова било је још горе – на поду су, на простртим ћебадима, лежали збијени један до другог тешки рањеници поред болесника од пегавца, а неки међу њима већ су били мртви. Завоји су били прљави и данима нису мењани.“ Није било ни основног болничког материјала, завоја, инструмената, постеља и постељина, лекова и анестетика. Српски лекарски кадар, ионако оскудан уочи рата, до средине 1915. године био је десеткован: лекари и болничари страдали су у борбама или од масовних болести. Реквириране су све иоле употребљиве зграде у позадини фронта за смештај рањеника и болесника и приватне апотеке, како би се обезбедио санитетски материјал и лекови за њихово лечење. Фабрике, магацини, касарне, школе и манастири претворени су у болнице и прихватилишта за рањенике. Заправо, цела Србија била је једна велика болница. Докторка Солто била је озбиљно забринута размерама несреће која је погодила Србе. Све жене, припаднице њене екипе, нису се обазирале на умор, даноноћно су радиле, али нису могле да прихвате све рањенике и болеснике од пегавца, који су као река стизали у њихову болницу. Др Солто слала је телеграме са молбама свом главном штабу у Единбургу и др Инглис, очајнички тражећи да јој се пошаљу болничарке и да се помогне Ваљеву, које је било највећи болнички центар на самој војишној просторији. У овом граду, где је у једном тренутку било преко 5.000 болесника и рањеника, стопа смртности износила је 70% – умирало је око 150 људи дневно.

feljton-Dr-Elsi-Inglis-sa-o_620x0

У Ваљеву је, према документацији др Сото, био центар жаришта епидемије пегавцс и ту је требало хитно предузети неопходне мере, Председник Црвеног крста упутио је тамо две најпознатије активисткиње кампање прикупљања помоћи за Србију, Флору Сандс и Емили Симодс, као и контигент од 110 тона медицинског материјала, лекова и др.   Од пегавца је у Ваљеву умрло њих 21. 

Почетком маја 1915. у Крагујевац је стигла и др Елси Инглис, са баронесом Евелин Хаверфилд и још једном јединицом болничарки, као помоћ премореном особљу. Иако је углавном боравила у Крагујевцу, др Инглис је стизала да одржава редовне везе са свим јединицама Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда, као и са српским Црвеним крстом и војним санитетом. „Између докторке Инглис и Срба дошло је до љубави на први поглед. Они су били народ драг њеном срцу – храбри, једноставни, издржљиви, поштени, природни, спремни да трпе без јадиковања – „џентлмени по природи“, звала их је. Она их је обожавала, а они су је са своје стране поштовали и волели. Не само да су били дубоко захвални тој нежној, марљивој шкотској лекарки и њеним јединицама које су дошле из толике даљине да им помогну када им је било најтеже, него су били очарани њеним  једноставним шармом и уљудношћу, ведрином и добротом којом је њена личност зрачила“ . Касније су у Србији говорили: „У Шкотској су је начинили лекаром, у Србији смо је хтели начинити светицом“. Др Инглис је преузела дужност главног надзорника свих јединица Болница шкотских жена у Србији. Њен циљ био је не само да извиди стање, већ да замени исцрпљену др Солто која је у међувремену преболела дифтерију. Остала је задивљена радом Шкотланђанки, под руководством др Елинор Солто, која је основала три болнице – једну за хируршке случајеве, једну за пегавац и једну за повратну грозницу, трбушни тифус и друге ендемичне болести. Помоћ је била потребна и другим градовима у унутрашњости, па су у лето 1915. године у Србији радиле четири јединице SWH, већ поменута у Крагујевцу, у Ваљеву (др Алиса Хачисон), Лазаревцу (др Едита Холовеј) и Младеновцу (др Беатриса Макгрегор).

feljton--Flora-Sendz-sa-srp_620x0 (1)

Флора Сандс: Сваком војнику свог пука даривала руксак са вешом и чарапама. Заплакала кад је краљ одликовао ;Карађорђевом звездом

Лечећи и негујући рањенике и оболеле, у првој заразној болници SWH др Елинор Солто, 4. фебруара 1915. умрла је др Елизабет Рос, прва жртва епидемије пегавца међу младим Британкама, преминулим у болницама у Крагујевцу. Умрле су и медицинске сестре, међу њима прва је била Лујза Џордан, главна сестра SWH, Маргарет Фрејзер, Агнес Минишул, а касније Лорна Ферис и Мејбел Дирмер. Сахрањене су на крагујевачком Новом гробљу. Сахрани др Елизабет Рос присуствовали су изасланици престолонаследника Александра Карађорђевића, српске владе и Врховне команде, Црвеног крста, војни аташеи, сви лекари, представници SWH, официри, многобројни грађани… Политика је 4. фебруара 1915. пренела део говора др В. Јовановића, доцента на Београдском универзитету, који се опростио од др Рос речима: „Ја бих, али бојим се да моје речи нису слабе да изразе наша осећања, изнео овде дубоку српску захвалност овој изузетној души, која је дошла издалека, у служби науке, да смањи српски бол и српска страдања и која је још једна енглеска жртва  оборена као ратник, помажући ове рањене и болесне сељаке који су водили тешке битке као и њихови савезници Британци…“

У јесен 1915. године, са нападом аустро-немачких снага на Србију преко Саве и Дунава и бугарских са истока, и окупацијом Врања и Скопља, пресечена је моравско-вардарским правцем веза српске војске са Грчком. У таквој ситуацији, војска и народ били су принуђени да се повлаче према Косову, а потом, преко Проклетија, ка Албанији и јадранском приморју. Било је то, како је у то време процењивао дописник Timesa, „као да је Србији сломљена кичма“. Издата је наредба за евакуацију и страним медицинским мисијама из Србије. Већина њих, на челу са др Елси Инглис, одбила је да изврши ову наредбу. Сви покретни болесници били су отпуштени, чак и они тешко покретљиви, али самопожртвоване младе Британке нису желеле да дозволе да пацијентима овлада страх, да ће бити препуштени на милост и немилост непријатељу: „…ако ћемо помагати Србима, сада морамо остати на својим местима. Ми смо лекарке и болничарке – ни под којим условима не можете нас натерати да напустимо рањенике у нашим болницама. Нисмо овамо послате да се повучемо на први знак опасности. “

Окупација Србије затекла је др Елси Инглис и њене сараднице у Крушевцу, а леди  Лејлу Пеџет у Скопљу. Новембра 1915. припаднице Болница жена Шкотске имале су тежак избор: да се повуку преко Албаније са српском војском, или да допусте да их непријатељ зароби. Оне, које су одлучиле да остану, суочиле су се са низом проблема и непријатности, старајући се поред српских рањеника и о рањеним Аустријанцима, али у много тежим условима него раније. Хране и лекова бивало је све мање, живеле су у изолацији, а једини извор информација – аустријска пропаганда и разне гласине. Биле су суочене са низом инцидентних ситуација и претњама које су биле упућене нарочито др Инглис, јер је одбијала да потпише изјаву о окупаторовој благонаклоности према домаћем становништву. Уз све то, Аустријанци су одбијали да припадницима Болница жена Шкотске признају статус ратних заробљеника, са правима које је гарантовала Женевска конвенција.

Докторка Елси Инглис и леди Лејла Пеџет недуго затим, бивају репатриране са својим јединицама (у марту 1916), али се убрзо након тога враћају активностима везаним за фронт. По повратку у Шкотску др Инглис отпочиње са прикупљањем финансијских средстава за слање нових болница на Руски фронт. Већ првог септембра 1916. јединица „Лондон“ под њеним вођством, са санитетском јединицом предвођеном Евелин Хаверфилд креће у Добруџу, како би организовала пољску болницу при српској Добровољачкој дивизији, која ће се, заједно са Русима и Румунима, у јесен исте године борити на овом делу фронта, према Бугарима. Након немачко-бугарског пробоја фронта у Добруџи (у новембру 1916), дивизија је, заједно са болницом и санитеским особљем, била евакуисана дубоко у позадину, према Одеси. Према појединим ауторима (Leneman, Leah: In The Service of Life Edinburgh: The Mercat Press, 1994), за евакуацију и спасавање онога што је остало од Добровољачке дивизије заслужна је Елси Инглис, будући да су мишљења око повлачења јединице била подељена до те мере, да су чак и њена писма могла да превагну на једну или другу страну. Када је, по наредби српске Врховне команде, у јесен 1917. године отпочела евакуација Добровољачке дивизије на Солунски фронт, ова племенита Шкотланђанка је била принуђена да се због болести врати у Шкотску. Већ дуже време осећала је здравствене тегобе, а упућени тврде да је имала рак и да је тога била свесна још када је кренула на Источни фронт. Упркос здравственим тегобама, скоро 20 минута је стајала у својој униформи са ордењем, опраштајући се од српских колега, официра и војника, а само дан по повратку у Велику Британију, 26. новембра 1917. Елси Инглис умире у 53. години живота. Њено хумано дело наставиле су 1918. године реорганизоване јединице Болница жена Шкотске, учествујући заједно са српском и француском војском у пробоју Солунског фронта и даљем наступању јединица, у ослобађању земље. У јулу 1918. 22 припаднице ових болница примиле су српско војно ордење за заслуге у периоду од 1915. до 1918. године.

feljton-Narod-u-povlacenju_620x0

Летећа болница Стобарт стигла у Скадар после три месеца мука и страдања. Шкотланђанске болничарке су своја следовања хране давале мајкама и деци

Сахрани др Елси Инглис присуствовали су представници британске и српске краљевске породице; Врховна команда српске војске и српска влада су је посмртно одликовали Орденом Белог орла, највишим одликовањем Србије. У Единбургу постоји „Меморијална болница др Елси Инглис за мајку и дете“; у спомен на Елси Инглис, у Младеновцу (Србија) постављена је Спомен-чесма, а посвећене су јој и Спомен-болница на Дедињу (Београд) и мермерна плоча на Физиолошком институту Медицинског факултета у Београду.

The fame of Elsie Inglis will shine in the history of mankind  (Слава Елси Инглис ће обасјати историју човечанства!) – овим речима је Винстон Черчил говорио о жени која је својим делом на велика врата ушла у српску, британску и светску историју човекољубља и хуманости!

Баронеса Евелин Хаверфилд

У мају 1915. године, у време када је борба са пегавим тифусом у Крагујевцу и Ваљеву била тешка и неизвесна, у Крагујевац је у друштву са др Елси Инглис стигла и  Шкотланђанка Евелин Хаверфилд. Напустивши своју приватну болницу у Француској, ова одважна и храбра жена кренула је да помогне Србима. Са њима је стигла и нова јединица лекара и болничарки, како би помогла и растеретила уморно особље др Солто. Управу је преузела Евелин Хаверфилд, а хирургија је поверена изврсном хирургу др Лилијан Чесни. У болници за пегавац радиле су докторке Џенет Маквеј, Џенет Лерд и Аустралијанка др Кетрин Корбет, док је одељење за повратну грозницу водила др Елизабет Брук

.feljton-Heroina-Evelin_620x0

Евелин Хаверфилд остала на радном месту и кад се војска повукла. Сахрањена у Бајиној Башти где је до своје смрти бринула за ратну сирочад

Евелин се веома добро снашла на послу медицинске неге рањеника и болесника, научила је српски језик и увек била на услузи особљу и пацијентима. Радећи на тешком задатку превијања рањеника и неге болесника, она је радо слушала приче бораца о њиховом завичају, „о селима на брежуљцима и о густим шљивицима“, што је остало записано негде у њеним ратним дневницима. Потпуно се саживела са средином у којој је радила и људима које је сретала. Запамћено је да је у време несташице хране Евелин знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијацу, прода нешто од свог личног златног накита и за добијени новац рањеницима купи најнеоходније намирнице. И тако је радила све док је имала шта да прода. Приликом одступања српске војске у јесен 1915. године, отпочело је у исто време и повлачење страних медицинских мисија. Тада је и др Инглис напустила Крагујевац и пошла на југ, у неизвесност. У Лазаревцу, госпођа Хаверфилд и др Едит Холовеј имале су само осам сати да евакуишу целу болницу и све пацијенте, па су тако и последње напустиле град. Приликом повлачења кроз Србију ушле су у бесконачну колону избеглица. У Крушевцу су се придружиле др Елси Инглис и осталим чланицама Болница шкотских жена, које су радиле у болници Цар Лазар. Шкотска мисија није могла да остави многобројне рањенике у Крушевцу и, упркос упозорењима енглеске и српске владе, медицинске сестре су остале у болници, где су их на дужности заробили Немци. И Евелин, као и др Инглис, бивају заробљене. Оне, као и остале шкотске жене које су остале у Србији, нису могле да изневере рањенике и болеснике, њихово бескрајно поверење, топлину и љубазност којом су узвраћали за пожртвовано лечење и негу. Евелин би често одјахала до околних села, како би набавила храну за болеснике, а обилазила их је игноришући чак и време полицијског часа. Др Инглис и госпођа Евелин, која  је течно говорила немачки језик, ишле су и код окупационе команде да би се заложиле за своје рањенике.

Након вишемесечног рада савезничких болница у окупираној Србији, почетком марта 1916. године, преко Међународног Црвеног крста извршена је репатријација свих чланова савезничких медицинских мисија. Тако се Евелин Хаверфилд, са осталим чланицама Шкотских жена, вратила у Енглеску, преко Мађарске, Беча, Швајцарске и Француске. Међутим, чланице Болница шкотских жена нису заборавиле Србе; са још већим жаром су наставиле своју борбу за помоћ српском народу: у Великој Британији су организовале прославу Дана Косова, која се славила широм земље на Видовдан 1916. године. За прославу дана Косова организован је Комитет на челу са др Елси Инглис, уз подршку леди Каудри, леди Пеџет, баронесе Евелин Хаверфилд, госпође Стобарт и других.

Убрзо, др Елси Инглис, која је вршила припреме за формирање нове болнице шкотских жена за руски фронт, и Евелин Хаверфилд одлазе у Русију и придружују се Српској добровољачкој дивизији у Добруџи. Међутим, немачко-бугарски пробој фронта у Добруџи у јесен 1916, повлачење српске Добровољачке дивизије у дубоку позадину и бољшевичка револуција која ће потом избацити Русију из рата, осујетили су планове ових шкотских добротворки, које се у јесен 1917. враћају у Енглеску. Храбра докторка Инглис умире због тешке болести, а Евелин се упознаје са Флором Сендс, која је организовала прикупљање помоћи за српске војнике на Солунском фронту и прикључује се њеној мисији. Заједно оснивају покретну кантину (кухињу) „Сендс-Хаверфилд“ у близини Кајмакчалана и несебично помажу српским ратницима који у септембру 1918. пробијају Солунски фронт. У том периоду организују низ акција помоћи Србији, скупљају прилоге, путују у Швајцарску, бораве у Русији, помажу добровољачкој војсци у Браили, Грацу, Ренију, све док ове јединице нису отишле на Солунски фронт. А када су српски војници овенчани славом ушли у Београд (1. новембра 1918), са њима је и Евелин… Неко је забележио: „Беда и сиротиња Србије стезали су јој срце, била је узбуђена сусретом са крајпуташима…“

feljton--.-Spomen-cesma-u-M_620x0

Захвални Срби хтели да прогласе др Елси Инглис за свеца. Умрла на рукама српских војника 25. децембра 1917.

По ослобођењу, неколико чланова медицинских мисија се вратило у Србију, да помогне напаћеном народу и ратом разорену земљу. Евелин је била међу њима. Дошла је 1919. године у Ужице, Косјерић и Бајину Башту, где ради на оснивању домова за ратну сирочад и унапређењу здравствених прилика у крају. Месни хроничари су записали: „Дивни планински предели са густим шумама, ливадама, пропланцима, поточићима, подсећали су ову странкињу на домовину. Али, беда и сиротиња овог краја, утолико су јој стезали срце…“ У надгробним споменицима крајпуташима видела је симболе народне виталности и снаге, да се сачува сећање на прошла времена. Да ли су то биле визије да ће је судњи час затећи далеко од домовине? Гласно је изразила жељу да буде сахрањена покрај пута, како је пролазници и путници не би заборавили…

У Бајиној Башти Евелин је отворила Дом за децу палих ратника у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године; била је управник дома и организатор свих акција. Према сећању савременика, у њему је било смештено око стотину деце, која су поред смештаја имала и часове васпитања и образовања. Један од некадашњих штићеника овог дома, међу својим забелешкама пред смрт, оставио је и ово: „Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни. Евелин нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, поморанџу, добијали смо разне конзерве, од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу…“ Са својим сарадницима Евелин је отворила и школу за медицинске сестре које су оспособљаване, између осталог, и да пружају помоћ породиљама. Све време неуморно је обилазила села око Бајине Баште и помагала је болеснима. Та изузетна жена ишла је од села до села, кроз бесућа, да би делила помоћ и неговала болеснике и војнике рањене у рату. Напорно је радила са енглеским мисијама у Србији на оснивању хуманитарних организација, школа за медицинске сестре и формирању здравствених задруга. Остало је упамћено да је ова племенита Шкотланђанка волела да јаше коња, у чему је била прави мајстор, као и пецање на Дрини. Упорни истраживач, дугогодишњи лекар у бајинобаштанском Дому здравља, доктор Ђуро Раонић, тврди да је Дом за ратну сирочад у Бајиној Башти био инспирација непознатом песнику да испева познату староградску песму „А шта ћемо за вечеру?“ Наиме, Евелин је имала обичај да децу у дому после ручка пита: „А шта ћемо за вечеру?“ На питање, малишани су у хору одговарали: „Хлеба, сира и кромпира“.

Услед напорног и исцрпљујућег рада, у тешким условима, Евелин Хаверфилд се разболела од тешке упале плућа и преминула 21. марта 1920. године. Сахрањена је у порти бајинобаштанске цркве, а на споменику у облику пресечене пирамиде уклесане су речи: „Овде почива тело племените Евелин Хаверфилд, пореклом Шкоткиње, из лозе трећег баронета Абингер. Она је жртвовала свој живот за српски народ, неуморним радом за све време рата, до своје смрти, 21. марта 1920. године у Бајиној башти“. У спомен племенитој Евелини Хаверфилд, народ овог краја отворио је у Бајиној башти 1930. године „Дом-Болницу Евелине Хаверфилд“. Касније је у црквеној згради отворен „Дом Евелине Хаверфилд“, чиме је испуњен њен аманет да за све усамљене, напуштене и гладне постоји једно топло склониште под истим кровом.

Пречасна Евелин Хаверфилд је одликована највишим српским одликовањима: Орденом Светог Саве (IV и V реда) и Орденом Белог орла са мачевима, који јој је додељен постхумно. Овим је српски народ изразио своју благодарност Евелини Хаверфилд за човекољубље које му је она даровала у време највећх страдања у Првом светском рату. Споменици се не граде само од мермера и гранита, већ се стамено уграђују у цивилизацијско наслеђе, да би се преносили из генерације на генерацију. 

Леди Лејла Пеџет

Са почетком рата, у Великој Британији се оснивају просрпска удружења, а најважније међу њима – Српски потпорни фонд (СПФ), основано је 23. септембра 1914. године. Основале су га припадници британске интелектуалне елите тога времена и пријатељи српског народа: историчар Роберт Вилијам Ситон-Вотсон, оксфордски професор археологије сер Артур Џон Еванс и новинар Бертрам Кристијан. Ситон-Вотсон, главни почасни секретар, својим везама и активношћу окупио је у оквиру председништва СПФ најугледније припаднике британског друштва, под почасним председништвом британске краљице. Помоћ фонду стизала је у виду добровољних прилога како из Британије, тако и земаља британског Комонвелта: Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Индије, Јужне Африке, Индонезије и других. Деловао је као приватно и независно хуманитарно друштво.

Средином новембра 1914. године, прва јединица Српског потпорног фонда, под управом леди Лејле Пеџет, стигла је преко Солуна у Скопље, које је било главни војни и административни центар на југу  тадашње Србије. У граду је од 20. новембра 1914. паралелно радила и болница у организацији Британског друштва Црвеног крста (Тhe British RedCross Society Unit), под управом канадског лекара др Хауарда Берија, са шест хирурга. Супруга сер Ралфа Пеџета британског амбасадора у Београду, касније комесара британских мисија у Србији, била је ретко способан организатор. У Скопљу је болницу чекала драматична ситуација: тамошња војна болница била је препуна рањеника који су боравили у нехигијенским условима. Најпре је организовала чишћење просторија и њихову дезинфекцију, а затим се читава њена екипа ухватила у коштац са реком рањеника, која је пристизала из свих крајева Србије. Рањеници су били на носилима у веомна запуштеном стању, „прљави, а неки и веома исцрпљени. Многи се месецима нису пресвукли, а ране им нису биле превијане и по месец дана“. Главни лекар јединице био је др Џејмс Морисон, хирург и професор судске медицине на Универзитету у Бирмингему. Он и његове колеге хирурзи (за разлику од Болница жена Шкотске, овде је било и мушкараца) обавили су од децембра 1914. до фебруара 1915. године 400 хируршких интервенција. Тих дана отворили су и амбуланту за лечење цивилног становништва, јер у Скопљу није радила ни једна грађанска здравствена установа. Имали су спорадичне случајеве болесника од заразних болести, дизентерије, трбушног тифуса, повратне грознице, тетануса, све док није букнула епидемија пегавца, у исто време кад и у читавој Србији. Ситуација није била ништа мање драматична од оне у Ваљеву или Крагујевцу, а оног тренутка, када је из строја било избачено 90% особља које се поразбољевало од пегавца, епидемија у Скопљу је ушла у критичну фазу.

Недостатак специјалиста за епидемиологију и инфектологију приморао је леди Пеџет да се обрати леди Гроган и Комитету СПФ и затражи помоћ медицинског особља за лечење инфективних болести. У међувремену, Прва јединица СПФ у Скопљу је 1. марта 1915. отворила и Шесту резервну болницу за оболеле од пегавог тифуса, под руководством др Меитленда. Он ће заједно са лекарима српског војног санитета, канадским лекаром др Хауардом Беријем и др Нобелом, из мисије леди Пеџет, направити план за организовано сузбијање епидемије. У тешкој борби са епидемијом, заразили су се и леди Пеџет и професор Морисон, али су, на сву срећу, оздравили, да би у априлу 1915. леди Пеџет отишла на оправак у Швајцарску и В. Британију.

Политика је 21. априла 1915. на насловној страни објавила њено писмо, упућено српској јавности: „При одласку осећам потребу да се од срца захвалим целокупном српском народу свима и свакоме, малима и великима подједнако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности са којима су се опходили према мени за све време моје болести. Дуго и много би било кад бих почела ређати овде понаособ све оне многобројне знаке указаног ми пријатељства и поштовања. Ја то сада не бих била у стању да учиним, а изгледало би ми донекле и нескромно… Тога ради молим све своје и познате и непознате пријатеље да приме моју најискренију и најдубљу благодарност на свему указаном ми добру…“ Зараза је ускоро достигла застрашујуће размере, ширећи се Скопљем и околином, незаобилазећи ни једну јединицу, касарну или импровизовану болницу. После опоравка, у јулу 1915. године леди Пеџет се вратила у Скопље, да би поново била на челу болнице. Почетком окупације бива заробљена (крајем 1915), да би у марту 1916, заједно са припадницама Болница шкотских жена, била репатрирана и пребачена у Велику Британију.

Док је боравила у Скопљу под окупацијом, леди Пеџет и њена мисија савесно су се бринуле за болесне, рањене, сиромахе, избегле у време окупације, али нису запостављале ни помоћ локалном становништву. СПФ је у Скопљу основао велики магацин рубља, обуће, одеће, санитетског материјала и хране. Захваљујући овим залихама леди Пеџет је снабдела храном и одећом многе избеглице. Нису само сиромашни долазили у болницу по храну и помоћ већ и српске госпође, пошто српски новац није вредео под окупацијом. Број сиромашних који је зависио од помоћи магацина СПФ у болници леди Пеџет стално се повећавао. Половином децембра 1915, било их је 3.117 у једном дану, два дана касније 3.371, а за неколико дана тај број је прешао четири хиљаде. Болница СПФ је отворила диспанзер у граду за потребе цивилног становништва, јер је оно било без икакве медицинске помоћи.

За свој рад леди Пеџет је одликована највишим Орденом реда Британске империје, и највишим одликовањем Србије, Орденом Св. Саве. По њој носи име и једна улица на Дедињу, у елитном београдском насељу.

 

Advertisements
Posted in: Uncategorized