Zašto se Srbija odriče grobova svojih poginulih vojnika, slavne prošlosti i istorije – u severnoj Africi Srbija izgubila 1483 vojnička groba ( I deo)

Posted on August 8, 2013 by

0



Srbija poslednjih decenija “zaboravlja” prošlost, ima maglovitu budućnost i  živi u neizvesnoj sadašnjosti. Da je sve to baš tako, direktno svedoči  po mnogo čemu, kapitalna knjiga Luke Nikolića, bivšeg potpukovnika JNA, koji je, sigurni smo, nedavno objavljenom knjigom, monografijom “Srbijo, majko i maćeho” (472 stranice formata A-4) vaskrsao slavnu prošlost Srbije, zatresao sadašnjost i uznemirio budućnost.

Pod uslovom da je današnja Srbija uopšte ima.
“Srbijo, majko i maćeho” obrađuje stupanje Srpske vojske u Bizertu, njen boravak na obalama severne Afrike u periodu od 1916. do 1919. godine (lečenje, obuku i svakodnevni život) umiranja i poimenične žrtve. Podseća na sve grobove i sve promene na srpskim vojničkim grobljima od njihovog formiranja kao i stanje grobalja danas, ali i upućuje na novootkirvene lokalitete srpskih grobalja, parcela i grobova.

Srbijo majko i maćeho
Otkud Srbi u Africi 1916. godine, šta su tamo uopšte tražili i kakva ih sila i drumovi tamo doteraše? Premda će se i prosečnom poznavaocu istorije ovo pitanje učiniti suvišnim, ono se, ipak, nameće kao prethodno i iziskuje odgovor… Ovako započinje Luka Nikolić svoju studiju o životu i stradanju Srba na severu Afrike “Srbijo, majko i maćeho!” To je i priča o nadljudskim naporima i samarićanskoj brizi svih onih divnih francuskih lekara i građana Bizerte, Sidi Abdalaha, Tunisa, Alžira, Orana, Bona, koji na svoje krilo i pod svoja njedra priviše iznemogle srpske vojnike i primiše ih kao viteške ratnike, a ne kao prosjake…
U severnoj Africi, po završetku Prvog svetskog rata, ostalo je 3226 vojnika koji su počivali u 2504 groba. Ostavljajući grobove na vetrometini i bez zaštite, Srbiji je “pošlo za rukom” da izgubi 689 grobova i u njima 744 vojnika!
Za devedeset godina na nadgrobnim obeležjima ostalo je zabeleženo, imenom i prezimenom, samo 1743 vojnika, dok je 1483 voojnika danas ostalo i bez imena i bez prezimena.

Bizerta Tunis

Srpsko vojničko groblje u Bizerti u Tunisu

Na mramornim pločama stajalo je uklesano ukupno 2372 imena. Danas je na njima samo 891 ime!
Vremenom su i ova imena pogubljena, pa smo i tu ostavili dug prema 2140 predaka. Od 149 onih koji su u smrt sobom poneli i svoje ime, na grobljima se da devet decenija pojavilo čak 280 nepoznatih vojnika srpske vojske. Posle ovog istraživanja broj “nepoznatih srpskih ratnika”, ipak je smanjen na 203 nepoznata srpska ratnika.
Dakle, svetinje smo pod noge bacili…

bizarta-spomen-ploca-na

Bizerta, spomen ploča
S: Familijarne, neproverene priče o dedi Đunisiju, učesniku I svetskog rata, traganje za njegovim grobom, vaša znatiželja i istraživački duh doprineli su, čini se, da danas Srbija ima svojevrsnu studiju o srpskim grobljima u Africi, pitamo autora ove kniige koja će uzbuditi, ubeđeni smo Srbiju?
Luka Nikolić: Višegodišnje traganje za činjenicama i istraživanje, mahom bez ičije, posebno državne pomoći, moja upornost, ali i urođena želja doprineli su da se pojavi ova knjiga. Da li je studija, ili će i na nju, kao i na slavnu srpsku prošlost pasti veo zaborava, videćemo.

S: U studiji “Srbijo, majko i maćeho” u prvom čitanju primetno je da su sintetizovana i sistematizovana saznanja, ali i uspešno rekonstruisani važni istorijski događaji iz ovog segmenta naše istorije?
L.N: Moja namera bila je da pokažem kolika je, s jedne strane, bila naša žrtva u Bizerti i, sa druge, koliki je višedecenijski nemar tamo zavladao i još traje, kad je u pitanju zaštita naših grobalja i naše istorijske baštine. Ovo je prva ozbiljnija studija o tome kako se tokom jednog veka gubila i unišavala naša istorijska i kulturna baština u severnoj Africi.
S: Sa mnogima, sa kojima smo razgovarali, a po prilici stvari trebalo bi da imaju saznanja, podaci iz vaše studije, blago rečeno izazvala su šok i nevericu?
L.N: Stručne analize rđavog stanja, u kome se nalaze istorijski objekti u severnoj Africi, koje su izvedene u ovoj monografiji, i najnovija otkrića izgubljenih lokacija grobalja, parcela i grobova starih ratnika, mogu i treba da posluže kao svojevrsni putokaz, solidna osnova i pouzdan oslonac nadležnim državnim organima i institucijama, koji su po prirodi svoga posla upućeni da brinu o našoj baštini u inostranstvu, za njihove buduće poduhvate i restauracije (posebno u Menzel Burgibi) i obeležavanje lokacija i objekata boravka i lečenja Srpske vojske.
S: Ipak čini se da je poseban kvalitet i spisak srpskih vojnika sahranjenih diljem Afrike?
L.N: Dobro ste uočili. Posebno mesto zauzima Jedinstveni spisak sahranjenih srpskih vojnika u severnoj Africi sa, po meni, najkompletnijim do sada objavljenim podacima, kao i šema sahranjenih srpskih vojnika u Menzel Burgibi koji su kao kruna istraživanja predstavljeni u prilogu ove knjige.
S: Šta sa današnje istorijske distance znači sadašnjim i budućim pokoljenjima studija “Srbijo, majko i maćeho?”
L.N: Ova studija može biti ozbiljan doprinos naporima da se utvrdi istina, reše neke zablude, nedoumice i dileme koje su poodavno postavljene – da se Bizerta smesti u realne okvire istorijskih datuma i događaja koji joj po značaju i pripadaju.
S: Milsite, da i pored vaših istraživanja, upoređivanja, snimanja i rekonstrukcija – ima još zagonetki?
L.N: Naravno! Pokrenute dileme mogu, i po meni moraju, da podstaknu dalja istraživanja ove oblasti, a primenjeni metod u knjizi pouzdano može poslužiti istoričarima i naučnim i državnim institucijama za istraživanje sličnih problema i na drugim vojnim grobljima u cilju traganja za konačnim brojem i preciznim popisom srpskih žrtava u Prvom svetskom ratu ali i u drugim bojevima u kojima su Srbi krvarili.
S: Pa, dobro, kome ste, zapravo ovu studiju namenili? Državi, istoričarima, nauci…?
L.N: Monografija je namenjena svima koje ste nabrojali, ali i potomcima onih starih srpskih ratnika koji živote dadoše za slobodu, a počivaju na 24 groblja u severnoj Africi, i onih koji su tamo našli utočište i spas, ili su tu pristigli radi obuke i popune istrošenih redova Srpske vojske na Solunskom frontu.
S: Šta očekujete od ove studije?
L.N: Materijalnu korist? Ne. Osim ličnog zadovoljstva što sam pronašao grob svoga đeda Đunisija, verujem da će mnogi od potomaka naših junaka koji su život okončali “negde, tamo daleko”, možda prvi put, da na spiskovima umrlih u severnoj Africi, otkriju da se tamo nalaze i njihovi preci. Ova knjiga namenjena je svim društvima i udruženjima, koja, negujući srpske slobodarske tradicije, koji ostaju da jedini brinu o istorijskim spomenicima, grobovima i grobljima. Štivo je namenjeno široj javnosti, posebno mladoj generaciji, kojoj nudi mogućnost da se pobliže upozna sa istorijskim nasleđem koje je preuzela.
S: Koji je značaj Bizerte i severne Afrike i srpskog nasleđa, ali i fenomena Solunskog fronta?
L.N: Monografijom su Bizerta i severna Afrika postavljene na mesto koje im zaista i pripada u odnosu na njihov ukupni značaj proboja Solunskog fronta. Jer, sve što se tih ratnih godina dešavalo u Bizerti, njena ukupna uloga i značaj – uzdiže Bizertu na pijedestal naših ukupnih borbenih pobeda i podviga u zahvatu fronta.
S: Zašto je Bizerta, po vama, brzo pala u zaborav?
L.N: Bizerta je ubrzo, ali i bezrazložno zapostavljena. I dok su, sa jedne strane, boravak Srpske vojske na Krfu i u solunskom zaleđu istoriografi detaljno obrađivali – do nijansi, sa druge strane, do danas se retko ko temeljitije bavio ulogom koju je Bizerta odigrala tih ratnih godina, šta je za sobom vojska ostavila i kako smo se kao država i narod poneli, i kako se danas odnosimo prema grobljima i spomenicima starih ratnika i ostalom istorijskom baštinom u tako dalekim prostorima.
S: Vi ste, tokom istraživanja, primenjivali niz naučnih metoda, pri čemu je, čini se, primarna bila metoda komparativne analize sadržaja dokumenata – postojećih spiskova sahranjenih, planova grobalja i šema rasporeda sahranjivanja, izveštaja, svedočenja i prikupljanje i potvrđivanje činjenica na terenu?
L.N: Dugotrajan i strpljiv rad na prikupljanju činjenica na terenu, zapravo je predstavljalo traganje putevima kojima su rasute sve te vrednosti i ponovno otkrivanje (posle 90 godina) zaboravljenih lokacija naših uspomena. To je podrazumevalo i pribavljanje brojnih intervjua i svedočenja živom rečju.
S: Rekli ste, ali oporim glasom, da ste se u svojim traganjima susretali i suočavali sa ograničenjima i poteškoćama koje proizilaze iz oskudnosti dokumenata i nepostojanja eksplicitnih podataka i sadržaja u predmetnoj oblasti, ali i njihove protivrečnosti?
L.N: U uslovima oskudne arhivske građe, kontradiktornih podataka i izmenjenog stanja na terenu, putevi istraživanja nisu vodili samo u arhive i bibiioteke, već je potvrdu mnogih činjenica i proveru postavljenih hipoteza trebalo potražiti “na licu mesta” – na terenu.
S: Šta ste zatekli ?
L.N: Najveći broj dokumenata, važnih za istraživanje je nestao zajedno sa kompletnom arhivom Komande rezervnih trupa i Podoficirskih škola koja je dopremljena zajedno sa poslednjim transportom iz Bizerte.
S: Pošto to navodite, očito da je to jedna od karika koja nedostaje?
L.N: Ova građa svakako bi doprinela detajnijem predstavljanju svakodnevnog života srpske vojske u Bizerti, posebno kada je reč o obuci trupa, dobrovoljaca i regruta.
S: Posebnu teškoću predstavljala je okolnost da su iz arhiva nestali mnogi spiskovi i planovi groblja koji su bili prilozi čuvara naših grobalja u severnoj Africi?
L.N: To je zahtevalo dodatne napore u uspostavljanju konačnog jedinstvenog spiska i izvođenja zaključaka o postupcima tokom ekshumacija i transformacija, naročito groblja u Ferivilu.
S: Jedan broj dokumenata uništen je, čini se, planski prilikom prelaska preko Albanije?
L.N: Reč je, između ostalog, i o izvornim dokumentima koja se odnose na organizaciju saniteta u odstupnici koji bi i te kako poslužili u rasvetljavanju i obradi organizacije saniteta u odstupnici preko Albanije. U pojedinim situacijama, koje su segmentarno razmatrane u ovoj studiji, dokumentacija nije vođena.
S: Mnogo važnih dokumenata, čujemo, izgorelo je 1917. godine?
L.N: Brojna dokumenta (izveštaji koji su se slali iz Bizerte Ministarstvu vojnom i Vrhovnoj komandi) nestala su u velikom požaru u Solunu avgusta 1917. godine koji je zahvatio i vojnu arhivu, a na ta dokumenta bi se i te kako moglo osloniti.
S: S obzirom na nedostupnost i nepotpunost podataka u izvorima i literaturi, njihov različit kontekst, datiranje, periodiku i fragmentarnost, učinili ste ogroman napor da se izvedu analize koje rasvetljavaju ulogu Bizerte u spasavanju Srpske vojske u troipogodišnjem ratnom periodu?
L.N: U nekim segmentima istraživanja trebalo je, u mnoštvu različitih, pa i protivrečnih, ali i u obilju neproverenih podataka i sadržaja, datiranih iz različitih vremenskih perioda, odrediti najrelevantnije.
S: Čime ste se, u tom izboru, rukovodili?
L.N: U tim okolnostima, determinante za izbor, proveru, vrednovanje činjenica i prihvatanje najrelevantnijih izvora i podataka ogledala se u prethodnom određivanju stepena verodostojnosti izvora – njihovog porekla.
S:Neka pitanja, dakle, ostala su bez odgovora?
L.N: Zaključivanje u tim okolnostima izvedeno je samo do nivoa hipoteza.
S: Dakle, mnogo toga je otvoreno za “doradu”?
L.N: Postavljajući hipoteze, projekat je učinjen otvorenim za dalja istraživanja pa se, s toga, ne treba smatrati ni savršenim ni završenim.
S: U prvom delu monografije je, na dokumentima zasnovana, ispričana priča o podnetoj žrtvi odstupajućih kolona jedne vojske, države i naroda koje su svoje utočište i spas, posle albanske golgote, našle u Bizerti i svim onim pomorskim kolonama koje su se tokom troipogodišnjeg ratovanja slivale u severnu Afriku a čije je krajnje odredište bio Solunski front?
L.N: To je i priča o nadljudskim naporima i samarićanskoj brizi svih onih divnih francuskih lekara i građana Bizerte, Sidi Abdalaha, Tunisa, Alžira, Orana, Bona, koji na svoje krilo i pod svoja njedra priviše iznemogle srpske vojnike i primiše ih kao viteške ratnike, a ne kao prosjake.
S: Poseban osvrt učinjen je, čini se, prema organizaciji sanitetske odstupnice?
L.N: Da, kao i putevima evakuacije, koji su grobovima obeleženi, radu bolnica i formiranju sanitetskih depoa, kako bi se lakše uočile lokacije, pravci, dinamika i struktura transportovanja iznemoglih sa obala Albanije.
S: Taj deo je, skoro kao simbol jednog vremena predstavljen u Vašoj studiji?
L.N: Da, baš kao simbol svih naših stradanja kroz Albaniju. Predstavljena je drama kolone regruta u sastavu Rezervnih trupa koja se, kao sapunica, topila od Kosova do Bizerte i Krfa, jer je stradalnike iz te kolone upravo u Bizerti sačekao spas ali i sustigao pravi pomor.
S: Prvi put ovom monografijom sistematizovani su pomorski transporti pravcu severne Afrike?
L.N: Pokušao sam da se na osnovu dostupnih izvora, prvi put u našoj istoriografiji, sistematizuju pomorski transporti srpskih vojnika. Ovakav pristup tom delu naše istorije dobija na značaju, između ostalog, i što su to bili prvi konvoji upućeni sa obala Albanije.
S: Precizna evidencija o tome kada su iskrcane pojedine jedinice nije vođena?
L.N: Zato nije bilo jednostavno ustanoviti gde su se i kako iskrcali pojedini konvoji i pratiti dalji tok kretanja i raspoređivanja jedinica i boraca. Ipak, poređenjem dostupnih podataka, u ovom segmentu studije prvi put, mislim uspešno, i sa najvećom mogućom tačnošću priređena je rekonstrukcija ukrcavanja, prevoženja i iskrcavanja vojske po mestu, obimu i vremenu.
S: Posebno je, čini se, na verodostojan način opisan ambijent u kome su se iskrcali srpski vojnici u Bizerti?
L.N: Opis je proizašao iz autentičnih svedočenja učesnika tih događaja koji su zabeleženi u fragmentima najrazličitijih izvora.
S: Šta je naša vojska radila u Bizerti?
L.N: Srpska vojska nije u Bizerti sedela skrštenih ruku već je tamo upućivana planski i organizovano, ali i iz nužde (radi lečenja i oporavka najpre iznemoglih, a potom i najtežih ranjenika i bolesnika) i preke potrebe (radi obuke koja je prethodila popuni jedinica na frontu dobrovoljcima i regrutima).
S: Šta je u stvari Bizerta: lečilište, baza za oporavak, pregrupisavanje ili centar za obuku?
L.N: Bizerta je tako postala naša najveća sanitetska i nastavna baza, pouzdan oslonac jedinicama na frontu. U severnoj Africi boravilo je oko 60.000 Srba. Najveći broj njih (više od 40.000) našao se tamo radi lečenja, dok su ostali boravili tu radi obuke.
S: Ipak, prema našim saznanjima mnogo je srpskih vojnika tamo umrlo?
L.N: Umrlo je tačno 33226 srpskih vojnika.
S: Šta je tada bilo sa grobovima sahranjenih srpskih vojnika?
L.N: Sve do povratka poslednjeg transporta iz Bizerte u Otadžbinu njihovi saborci negovali su njihove grobove kao sveta mesta i za sobom ostavili kao cvetne bašte. Taj pregled i svojevrsni popis i presek stanja i izgleda grobalja, predstavlja temelj za komparativne analize svih kasnijih izmena njihovog oblika i lokacija, njihovog ruiniranja, osiromašenja i gubljenja.
S: Drugi deo monografije sadrži šest glava?
L.N: Kada je poslednji transport sa invalidima iz severne Afrike krenuo u Otadžbinu, bili su ispunjeni nadom da će država Srbija učiniti sve da, na najbolji način, obeleži sva ta sveta mesta. Srbija je, međutim, okrenula glavu svim tim grobljima i grobovima, a na taj način i svim tim žrtvama. Propuštena je prilika da se, na bilo koji način, obnove drveni krstovi pre nego što su natpisi na njima izbrisani, da se sačine spiskovi i planovi svih grobalja.
S: Čekajte, zar nije Francuska nudila – zajedničke grobnice?
L.N: Odbijen je zahtev “Francuske uspomene” da se sva groblja grupišu u grobnice. Zaklanjajući se iza siromaštva, država je odugovlačila da trajnim obeležjima označi grobove ratnika. Pokušaj da se grobovi srpskih ratnika na groblju u Ferivilu grupišu u jedinstvene parcele i na taj način formira Srpsko vojničko groblje, omeo je Drugi svetski rat.
S: Onda je Srbija počela, čini se, da “gubi interes” da se ta, sveta mesta, ipak, dostojno obeleže?
L.N: U svim tim transformacijama i pretumbavanjima izgubljen je veći broj već satrvenih grobova, a kompletna parcela ostala je van granica Srpskog vojničkog groblja”!
S: Vi, kao da krivite posleratni režim?
L.N: Usmerena da izbriše srpsku tradiciju iz pamćenja srpskog naroda, Socijalistička Jugoslavija nije učinila ništa da se makar raspita koje nasleđe od bivše države preuzima. 
S: Šta se tada, prema vašem istraživanju, događalo sa srpskim grobovima u Africi?
L.N: U to vreme izgubili smo brojne grobove, groblja, parcele, nadgrobna obeležja, mramorne ploče…Zaboravili smo na lokacije koje su predstavljale svojevrsne uspomene na boravak starih ratnika u severnoj Africi. Podaci o posledicama tog nemara potkrepljeni su, u knjizi, činjenicama.
S: Pre tridesetak godina bilo je u Tunisu nekih pokušaja da se nešto uradi?
L.N: Prvi pokušaj da se nešto učini na zaštiti naše istorijske baštine u Tunisu učinjen je 1980. godine rekonstrukcijom Srpskog vojničkog groblja u Menzel Burgibi i restauracijom kapele i grobova u Bizerti. Ali, taj poduhvat izveden je bez nadzora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije (RZZSKS).
S: Ipak, nešto je urađeno?
L.N: Da, ali skroz pogrešno. Gotovo da je sve oskrnavljeno!

S: Kako, oskrnavljeno?

L.N: Rekonstrukcija je zapravo predstavljala nezabeleženo skrnavljenje vojnog groblja od sopstvene države o čemu se i danas ćuti i ignorišu malobrojne inicijative da se stvari vrate u pređašnje stanje, da se vrati sjaj i slava srpskim svetinjama, da se očuva, obeleži i stavi pod zaštitu naša istorijska baština u Tunisu.

Jedinstveni spisak sahranjenih srpskih vojnika
       S: Ova monografija predstavlja svojevrsni elaborat za buduće restauracije i unapređenje stanja u oblasti obnove i zaštite srpskih vojnih grobalja u severnoj Africi. Ona sadrži i Jedinstveni spisak sahranjenih srpskih vojnika u severnoj Africi i Šemu izgleda budućeg Srpskog vojničkog groblja u Menzel Burgibi?
L.N: Da, svrstavanje pod jedinstvenu nomenklaturu, ovim prečišćenim spiskom, otvorenim za buduća istraživanja i dopunjavanja, umrli vojnici predstavljeni su najkompletnijim podacima do kojih se došlo uporednom analizom najraznovrsnijih spiskova za svako groblje ponaosob.
S: Mislite da Srbija, u ovoj situaciji, u kakvoj je danas, ima snage, volje i novca da to sve uradi?
L.N: Da vam kažem pošteno. Na osnovu svog iskustva, i pokazane želje demokratske vlasti, ne verujem, Ali, ipak, mislim da naši preci, sahranjeni na severu Afrike to zaslužuju.
Ambasada u Tunisu
       S: Čujem, da ste tokom svog istraživanja išili i do ambasade u Tunisu?
L.N: Bio sam, ali bolje da nisam. Primili su me, istina, ali bolje da nisu. Primili su me kao poslednjeg bednika i avanturistu. Toliku nezainteresovanost ni u jednoj instituciji u drugim zemljama nisam video. Od naše Ambasade molio sam punih šest meseci da mi omoguće makar da prespavam u nekoj fotelji u holu i angažovanje vozila i vozača koji poznaje arapski jezik. Gorivo i dnevnice bio sam spreman da sam platim. Ali ništa od toga nisam dobio. Ambasada mi nije isposlovala čak ni odobrenje za snimanje objekata u Tunisu u kojima je boravila Srpska vojska. Obzirom da sam to činio “na svoju ruku” jednog momenta sam čak bio i priveden od strane tuniske policije. Eto kakav je bio odnos našeg ambasadora u Tunisu prema ovom istraživanju. Krajnje ignorantan, baš kao što je bio odnos državnih činovnika u nadležnom ministarstvu za boračka pitanja.
Nišlije
       S: Obraćali ste se i državnim organima u Nišu, da Vam pomognu, bar simbolično, u vašim istraživanjima?
L.N: Ubeđen sam da većina Nišlija, danas, pojma nema da je 640 mladih niških regruta skončalo na severu Afrike. Pitao sam Nišlije da bar simbolično, sa hiljadu dinara, pomognu moj projekat, da bih mogao da ih upišem kao ljude koji su pomogli u ovom projekltu, ali sam glatko odbijen. Potom sam im pisao silne elaborate, ali od toga nije bilo ništa. To je, ipak, žalosno, jer sadašnja pokoljenja imaju obavezu da brinu o grobovima svojih predaka. Ponavljam 640 Nišlija je tamo bilo! Istina reč je pretežno o regrutima osamnaestogodišnjacima koji nisu stigli da stvore potomstvo, ali je upravo obaveza države i odgovornost grada Niša prema njihovim grobovima veća.

Autor: Vladan Dinić za Svedok broj 888.

Posted in: Uncategorized